• Biodizel od jestivog ulja - Srbija opet kaska...

      • 21. Mart 2011.
      • Izvor: www.politika.rs

    • Gazde restorana često prodaju potrošeno ulje iz friteza kao sirovinu za stočnu hranu. Na domaćim plovnim putevima nema terminala na kojima se brodovi mogu osloboditi iskorišćenog motornog ulja

      Gosti restorana se često, preko zalogaja, zapitaju koliko je obroka spremljeno u istom ulju u kojem je ispržena i njihova porcija i koliko je zdravo da nastave da uživaju u takvom posluženju. Kada procene da je došlo vreme da „osveže” fritezu, većina kuvara će iskorišćeno ulje, prepuno škodljivih jedinjenja nastalih prženjem, baciti u kontejner ili izliti u kanalizaciju, protivno propisima, ili će odlučiti da ga ipak još jednom iskoriste. Ovog puta – tako što će ga prodati kao sastojak za pripremanje stočne hrane, nezdrave i za izdržljive želuce životinja. Kroz proizvode, otpadno ulje ponovo nalazi put i do čovekove trpeze.

      Zakon nalaže da restorani predaju upotrebljeno ulje ovlašćenim sakupljačima, koji bi ga odneli u postrojenja za preradu u biodizel ili na specijalne deponije gde će biti zbrinuto. Sakupljačima propisi ne dozvoljavaju da preuzimanje tog otpada naplate, pošto svoju nadoknadu dobijaju od legalnih prerađivača. Ali, mada ih briga o ekologiji ne bi ništa koštala, restorani više vole da zarade od 10 do 40 dinara po litru ulja, koliko za njega, kako se spekuliše, mogu dobiti na crnom tržištu sirovina za stočnu hranu.

       – Jestivo ulje je posle prženja prepuno transmasnih kiselina i stotinak drugih jedinjenja, koja su sva štetna. Što se više prži na njemu, ulje je sve škodljivije – objašnjava profesorka Slavica Šiler, koja na Tehnološko-metalurškom fakultetu predaje biohemiju i hemiju hrane.

      Šteta od nepostojanja kontrole nad otpadnim jestivim uljem tako je trostruka. Po zdravlje stoke – kada ulje završi na njihovim pojilima, po životnu sredinu – kada ga gazde restorana bace u prirodu, po domaću industriju – jer proizvođači biodizela teško dolaze do sirovine za svoj proizvod.

      – Kada smo odlazili na prve razgovore sa vlasnicima restorana o preuzimanju ulja, često bi nam odbrusili „A što ja sad da mislim i o tome”. Svaki lokal u kojem se spravlja više od 50 obroka dnevno morao bi da ima specijalne posude za sakupljanje ulja i prostoriju u kojoj će ga čuvati dok sakupljač ne dođe po njih. Ali, većina restorana tek sada saznaje za tu zakonsku obavezu. Teško nabavljamo ulje. U gradskim sredinama još ide nekako, u ruralnim je teže jer se tamo mnogo ulja prodaje za stočnu ishranu – kaže Periša Nicović, suvlasnik preduzeća „Biodizel”, koje se odnedavno bavi proizvodnjom tog goriva.

      Pretpostavlja se da se u Srbiji godišnje generiše oko 10.000 tona rabljenog jestivog ulja. Samo u 14 objekata „Mekdonaldsa” mesečno potroše oko 10 tona. „Mek” tu količinu daje ovlašćenom sakupljaču. Koliko od ostatka nacionalne proizvodnje završi tamo gde ne bi trebalo, možda će se znati posle 31. marta. Tada bi trebalo da svi proizvođači, sakupljači i prerađivači predaju godišnje podatke o količinama koje su im prošle kroz ruke. Kada se računici doda i izvezeni kontingent, doći će se do pouzdanije procene. Za sada se pretpostavlja da većina od onih 10.000 tona ne dospe na mesta koja odobrava zakon.

      – Pokušavamo da nagovorimo sakupljače bez dozvole da pređu u legalne tokove poslovanja i da ulje prodaju nama umesto da ga daju za stočnu hranu. Mreža sakupljača je počela da se širi samo u Beogradu, gde su ljudi čuli da se od toga može napraviti dobar posao. Unutrašnjost zemlje kaska, a nama je teško da idemo u neki udaljeni grad po samo 20 litara ulja iz nekog restorana s kojim imamo dogovor. Kada bi se na lokalu organizovala mreža sakupljača i na jedno mesto dovozile veće količine iz tog kraja, mogli bismo da ponudimo dobru cenu jer onda bi i naši troškovi bili manji – navodi Nicović.

      V. Vukasović

      -----------------------------------------------------------

      Voda nešto masno nosi

      Sa otpadnim jestivim uljem koje se prosipa u kanalizaciju i završava u rekama, po svemu sudeći, povremeno se meša i rabljeno ulje iz brodskih motora, koje kapetani, opet protivno zakonu, ispuštaju u vodotok. Luke godišnje prime, prema studiji Instituta „Kirilo Savić”, oko 1.600 kubika ulja sa brodova, uz još 1.800 kubika zauljene vode, dok se osetno veća količina, pretpostavljaju upućeni iz nadležnih institucija, izlije direktno u reke.

      Slabo opravdanje kapetanima je to što srpske luke mahom nemaju savremenu opremu za prihvat brodskog otpada, niti na plovnim putevima postoji ijedan terminal gde se plovila mogu osloboditi viška. I u jednoj luci koja poseduje kakve-takve tankove, nezvanično je njen direktor svojevremeno priznao u izjavi „Politici”, dešava se da zaposleni isisaju ulje i prodaju ga kotlarnicama kao gorivo, mada je dobro poznato da su takva isparenja veoma štetna po zdravlje ljudi. U Luci Beograd je drugi slučaj. Ona, kažu njeni predstavnici, ima svu neophodnu opremu za prijem otpada sa plovila, ali nijedan brod do sada nije tu ostavio ni kapljicu ulja.

      Izvor: www.politika.rs


    •